Љубљана

Љубљана, главни град Словеније - балканске земље замкова, сликовит и динамичан град паркова, пун изненађења, већ вековима успева да одржи љубазну и опуштену атмосферу мањег града. Регију у којој се налази одликује традиционална гостољубивост, разноврсна природа, пријатни мањи градови, тврђаве, сеоске цркве са богатим уметничким наслеђем и квалитетни ресторани са домаћом храном.

Ово политичко, економско и културно средиште Републике Словеније налази се на реци Љубљаници (над. висина 293м), у Централној Словенији где се алпски свет сусреће са крашким. Тако су настале јединствене природне и културне карактеристике, као што су: Љубљанско барје, мочварно подручје и трисет познато по праисторијској култури који су живели у сојеницама и ретких животињских и биљних врста, планинске висоравни Велике Планине у Камнишким Алпима са најстаријим пастирским насељима у Европи и планинским скијалиштем, тајанствене шуме, Полхограјских и Посавских брда са бројним туристичким домаћинствима, занимљиве поџемне пећине и крашка поља.

Легенда о настанку града Љубљане каже да је основан од стране грчког митолошког јунака Јасона и његових сапутника Аргонаута, који су ишли у поход на Колхиду како би преотели златно руно и побегли преко Црног мора, до Дунава, Саве и реке Љубљанице. Зауставили су се на великом језеру у близини извора Љубљанице и раставили свој брод да би могли да га носе до Јадранског мора, где су га поново саставили и вратили се у Грчку. Језеро је било пребивалиште чудовишта са којим Јасон борио, победио га и убио. То чудовиште, које је данас познато као Љубљански змај, нашло је своје место на врху куле замка насликаног на грбу истоименог града.

Доказ да је овај простор био насељен још од давнина, данас се налази у Музеју града Љубљана. Године 2002. археолози су у Љубљанској мочвари нашли остатке најстаријег точка на свету, направљеног између 3350. и 3100. године пре Христа. Точак је направљен од јасеновог дрвета са 72цм у пречнику и 124цм дугом осовином од храстовог дрвета.

Сматра се да је око 2000. године пре Христа област око језера населили становници - ловци, риболовци, сточари и примитивни сељаци - који су места становања правили од дрвених штула укопаних у мочварну земљу или дно језера. Да би се лакше кретали, користили су кануе направљене од издубљеног дебла. Како је Капија Љубљане одувек имала кључни географски положај, видела је много миграционих токова бројних племена и народа, али први народ који је остао и населио баш ово подручје били су Венети, а касније и Илири, преко илирско-келтског племена Иапидес, да би се у ИИИ веку пре Христа населило још једно келтско племе - Таурисци.

Емона је најраније познато име Љубљане и претпоставља се да је келтског порекла. У И веку пре Христа њу насељавају Римљани и она постаје стратешко упориште утврђено масивним бедемима, које игра важну улогу у бројним ратовима. Емона има и своју богињу заштитницу Екурну, а у својим последњим данима постаје важан ранохришћански центар у коме је увелико цветала трговина, да би била потпуно уништена средином В века, када је истовремено пало и Западно римско царство пред Хунима и њиховим вођом Атилом. Дуго после тога Емона је била умотана у мрак.

Крајем ВИ века долазе Словени и изграђују насеље испод брда на ком се данас налази Љубљански замак. Насеље се постепено претворило у средњевековни град и у ИX веку пало под власт Франака.

Назив Љубљана (Луњигана) први пут се помиње 1146. године. Већ у XИИИ веку постаје већи град, главно место Крањске и важна раскрсница путева. Нагло се развија - састоји се од три урбана дела укључујући Стари трг, Местни трг и Нови трг - сваки опасан зидом. Постоји пет градских врата и ова три урбана језгра су повезана уз помоћ два моста: Сподњи или Шпиталски мост и Згорњи мост. Године 1220. добија градска права, кује свој новац у Љубљанском замку, а њени становници, углавном занатлије, организују се у цехове. Након што је потпала под власт Хабзбуршке монархије, 1461. године оснива Епархију Љубљане и Црква Светог Николе постаје њена прва катедрала.

Године 1701. у Љубљани је основана Ацадемиа пхилхармоницорум, прва институција овог типа ван оквира Италије. Неки од почасних чланова њеног непосредног наследника, Филхармонијског друштва били су композитори Јозеф Хајдн, Лудвиг ван Бетовен и Јоханес Брамс, као и виолиниста Николо Паганини. Осим тога, у XВИИИ веку прокопан је канал за исушење Љубљанског барја.

У периоду од 1809. до 1813. године био је седиште покрајинске владе Илирских провинција (Наполеонова Илирија), да би се 1821. године у њему одржао Конгрес Свете Алијансе.

У првој половини XИX века, изглед града се знатно мења. Обале реке Љубљанице су уређене и неколико нових камених и гвоздених мостова је изграђено. У то време је била дом највећег словеначког песника Франца Прешерна, аутора сонет Здрављаница, који је касније усвојен као химна Словеније. Године 1895. због земљотреса су настала велика разарања града.

Први светски рат је на Љубљану утицао само индиректно. Године 1918. постаје не само главни град покрајине Крањске, већ и целе Словеније. Исте те године, по распаду Аустро - Угарске, Словенија постаје део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а Љубљана њен административни, политички и културни центар. У наредним годинама основана је Национална галерија (1918.), Универзитет у Љубљани (1919.) и Академија наука и уметности (1938.)

Током Другог светског рата, Љубљана је први пут окупирана. После Априлског рата 1941. године Љубљана је под италијанском окупацијом и постаје седиште италијанске управе за Љубљанску покрајину (Провинциа ди Лубиана) која је прикључена Италији. По капитулацији Италије септембра 1943. године, заузели су је Немци и уз помоћ квислинга и издајника завели страшан терор. Упркос томе, у Љубљани је непрестано вођена борба против окупатора и издајника, а из града је упућивана материјална помоћ партизанима. Љубљана је дала преко 11 000 бораца Народно Ослободилачкој Војсци Југославије, чије су је јединице и ослободиле 09. маја 1945. године.

После Другог светског рата, Словенија улази у савез и постаје једна од шест република које сачињавају Социјалистичку Југославију. Након тога следи брз економски развој, што је привукло многе емигранте и поспешило проширење града.

Дана 23. децембра 1990. године грађани Словеније су се одлучили и изгласали независну и самосталну државу. Независна Словенија је проглашена 25. јуна 1991. године, чиме је Љубљана и званично постала њен главни град. Данас се Љубљана дели на пет градских општина: Бежиград, Центар, Мосте - Поље, Шишка и Вич - Рудник.

Иначе, проглашена је градом - херојем Другог светског рата.