(Naim Frashëri, 1846 – 1900)
Наим Фрашери се сматра једним од најзначајнијих представника књижевности националног препорода у Албанији (Rilindja kombëtare). Рођен је у селу Фрашер где је учио арапски, персијски и турски језик од сеоског хоџе и бекташа. У свом родном месту је живео непуне две деценије. Након очеве смрти, 1865. године се са породицом преселио у грчки град Јањину, у ком је са братом Самијем похађао грчку гимназију Зосимеа. Захваљујући томе обогатио је своје знање језика учећи старогрчки, латински и француски. По завршетку школовања радио је кратко као службеник у Истанбулу, али сазнавши да је оболео од туберкулозе вратио се у родни Фрашер у ком је клима била погоднија. У почетку је радио као државни службеник у разним градовима Албаније, да би се временом вратио и у Јањину. Од 1881. године је поново живео у Истанбулу и радио као цензор у турском министарству просвете. За живота се више није враћао у родну Албанију. Дозволу за издавање часописа „Светлост“ (Drita), у коме је објављивао и своју поезију на албанском, добио је 1884. године. Помагао је стварање културно-патриотских друштава у Румунији, Египту и Албанији. Умро је у Истанбулу 1900. године, а његови посмртни остаци почивају у Тирани.
Током живота Наим је био изложен духовим утицајима како источних, тако и западних филозофија. Писао је на неколико језика - албанском, турском, грчком и персијском. Његова рана лирика је стварана под персијским утицајем. Написао је двадесет два самостална дела - једно на персијском, два на грчком, четири на турском, а петнаест на албанском језику. Писао је и поезију и прозу, лирику и епику. Његова креативност се према тематици може класификовати на патриотску, личну и филозофску. Најзначајнија Наимова дела су: „Сточарство и земљорадња“ (Bagëti e buqësia), „Летње цвеће“ (Lulet e verës), „Рај и речи крилатице“ (Parajsa dhe fjala fluturake), „Историја Скендербега“ (Istori e Skëderbeut).
Поема „Сточарство и земљорадња“ написана 1886. године представља Наимово ремек-дело у ком он упућује химну природи, љубави и поносу према отаџбини. У збирци „Летње цвеће“ из 1890. године описује припродне лепоте своје домовине и живот на селу. Сматра се за најбоље Наимово поетско дело. „Рај и речи крилатице“ славе Александра Великог, Пира, Скендербега и остале јунака које је аутор везивао за албанску историју. И на крају, али не мање важно дело, „Историја Скендербега“ издата 1898. године састоји се од 22 песме и 12000 стихова. Наим је овде испевао еп о највећем националном јунаку, као и његовој дугој одбрани хришћанске Албаније од ислама.
Наимов политички циљ био је уједињење свих Албанаца - Гега и Тоска, муслимана и хришћана – и стицање независност Албаније. Ово је желео да постигне преко једне заједничке и изузетно важне ствари - матерњег језика. У тежњи да подигне свест албанског народа о важности изражавања своје националности преко језика, писао је песме посвећене албанском и његовој лепоти, које се могу наћи под називом „Албански језик“ (Gjuha shqipe). Осим тога, сматрао је да различите вероисповести не треба да спрече Албанце да се уједине. Признавао је учење бекташа и позивао се на њега, а био је окружен пријатељима муслиманима и хришћанима. Може се наћи информација да је, наводно, тежио пропагирању бекташтва као националне религије, јер је било инспирисано учењима и из Библије и из Курана.
Наим и његов брат Сами играли су значајну улогу у отварању прве школе на албанском језику (Mësonjëtorja e Pare Shqipe). Школа је отворена у Корчи, дана 07. марта 1887. године и тим поводом се сваке године широм Албаније обележава Дан учитеља. Овим празником се одаје захвалност свим учитељима, педагозима и едукаторима који својим примером и радом утичу на развој и одрастање нових генерација ђака.
Припремила: Марта Блануша
Галерија
