Београд

Београд, град који будно мотри на ушће Саве у Дунав и својом богатом историјом га осветљава, заправо је најважнији саобраћајни чвор југоисточне Европе и Балканског полуострва. Главни град Републике Србије и њен привредни, културни и политички центар, налази се на надморској висини 75-150m. Његово се име помиње у делима римских историографа, кроз векове је константно мењао владаре, али никад и свој дух о ком сведоче управо најстарији делови града - попут тврђаве Калемегдана, Скадарлије (старог, боемског центра), ул. Кнез Михајлова (шеталиште Београда) и многобројни културно - историјски споменици.

На месту Београда било је насеља још у праисторијско доба, негде око 7000. година пре Христа. Келти су га освојили од Трачана у III веку пре Христа и на том месту подигли тврђаву под именом Сингидунум. Први историјски помен овог града је из 279. године пре Христа и сматра се да су га је основало келтско племе - Скордисци. У римско доба је био важна стратегијска база, тачније 86. године је постао штаб Четврте римске легије Флавиа Фелиџ. Када се 395. године Римско царство поделило на два дела, Сингидунум је постао део Источног римског царства. Стратешки се налазећи на северозападној граници, био је изложен различитим културним утицајима и као такав био магнет за различите освајаче. У периоду од 441. до 827. године више пута су га нападали су и сукцесивно уништавали Хуни, Сармати, Готи, Авари, Словени, Византијци и Бугари. Да би на крају Словени населили Балкан у VI и VII, а хришћанство примили у IX веку.

Под именом Бјелград помиње се први пут 878. године, што сведочи да је већ тада великим делом био насељен Словенима. иако су тада њиме владали Бугари. Папа Јован VIII је писао писму бугарском кнезу Борису I Михаилу, обавештавајући га о разрешењу епископа Београда због разврата. Ипак од 896. до 1232. године Београд је бојно поље између ривала Мађарске и Византије и, у том периоду, мења владара чак осам пута. Једном су га успели преотети Бугари, а два пута је био опљачкан од стране Крсташа на њиховом путу за Јерусалим.

У другој половини XIII века, тачније 1284. године краљ Драгутин, као мађарски зет и вазал, добија Београд на поклон и тада град по први пут прелази под српску управу. Краљ га је начинио својом престоницом, да би се после његове смрти вратио у руке Мађара. Међутим, око њега је цар Душан водио борбе са Мађарима, који су успели да га преотму после његове смрти, а у XВ веку (1403. године) предали су га деспоту Стефану Лазаревићу као лични лено. Деспот га обнавља и чини главним градом Србије. По његовој смрти, 1427. године град опет припада Мађарској.

Године 1440. је султан Мурат II поставио опсаду Београда са 100.000 турских војника и 200 бродова, али је град успео да се одбрани после жестоке борбе. Султан Мехмед II, 1459. године, опседа Београд са 150.000 војника. Међутим, Турци су се повукли када им је султан рањен. Након тога, Турци се окрећу освајању тадашње српске престонице Смедерева и 1459. године успевају да је покоре, што представља почетак турске доминације над Србијом дуге пет векова. На крају, султан Сулејман Величанствени осваја Београд 1521. године, са 300.000 војника и депортује цело становништво у Истанбул.

У периоду од 1688. до 1791. године Београд је окупиран од стране Аустрије и Турске чак шест пута. После турског пораза код Беча који се десио 1682. године, Аустријанци су опседали и освајали три пута Београд. Владали су њиме периодично (1688-1690, 1718-1738, 1788-1791). Године 1804. Ђорђе Петровић - Карађорђе предводио је успешни устанак против Турака. Српски устаници су држали Београд у периоду од 1806. до 1813. године. Тачније, 1807. године Срби су, под вођством Карађорђа, ослободили Београд и он је проглашен за главни град Србије. Карађорђе је касније проглашен за наследног владара и оснива династију Карађорђевића. На жалост, устанак је угушен 1813. године и Турци поново заузимају Београд. После Другог српског устанка, који је предводио Милош Обреновић, Србији је понуђена делимична аутономија. Београд у том периоду остаје седиште турског везира. Додуше, тада је почело и стално досељавање Срба, који су већ у трећој деценији XIX века чинили већину становништва. Године 1830. Турска признаје аутономију Србији. Тада је Милош Обреновић признат као наследни кнез и он оснива династију Обреновића. Од 1842. године, Београд се сматрао престоницом Кнежевине Србије, али је његова тврђава и даље остала у турским рукама, што је између турског гарнизона и српског становништва доводило до честих сукоба (нпр. турски гарнизон је 1862. године бомбардовао варош). Ови сукоби су кулминирали након убиства српског дечака које се десило исте године, чиме је изазиван страшан и коначни сукоб између српских и турских војника, који се завршио међународним уговором. Турској команди над Београдом заувек је дошао крај. Турци се дефинитивно повлаче из Београда 1867. године и турски комадант предаје кључеве Београдске тврђаве кнезу Михаилу Обреновићу, сину и наследнику кнеза Милоша Обреновића. Од тада је политичка историја Београда нераздвојиво везана са историјом Србије.

Београд је доста страдао од аустријског и немачког бомбардовања 1914. и 1915. године и два пута био под окупацијом Аустрије - од 01. до 15. децембра 1914. и од октобра 1915. до новембра 1918. године, кад га је српска војска ослободила. У њему је тада проглашено и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, а он узет за престоницу новонастале Краљевине.

Немци су агресију на Југославију почели разбојничким бомбардовањем Београда 06. априла 1941. године. У бомбардовањима 06. и 07. априла погинуло је 2271 грађана, порушено је 682 зграда, међу којима и зграда Народне библиотеке. После окупације априла 1941. у Београду је био центар немачке окупационе управе за Србију, а од средине 1943. за цео Балкан. У граду је била развијена мрежа пунктова и веза НОП, преко којих су многи грађани одлазили у јединице НОВ-а. У пролеће и почетком јесени 1944. године, у једанаест наврата Савезници су бомбардовали Београд, наносећи тешке губитке у људству и привредним потенцијалима. Београдска операција, започета 28. септембра исте године, окончана је 20. октобра здруженим снагама јединица народноослободилачке војске и Црвене армије. Београд је ослобођен 20. октобра 1944. године, а Земун два дана касније.

Дана 07. марта 1945. године, Јосип Броз Тито је образовао привремену владу Демократске Федеративне Југославије, коју одмах признају три велике савезничке силе. Београд је прешао и на леву обалу Саве 1947. године, чиме почиње да се гради урбано насеље Новог Београда.

У Народној скупштини се одржава „Прва конференција шефова држава или влада несврстаних земаља“ 1961. године, а 1963. је проглашен нови Устав у Београду и тада Федеративна Народна Република Југославија постаје Социјалистичка Федеративна Република Југославија, која се распала 1991. године.

Дана 24. марта 1999. године у 20:38h пали су први пројектили НАТО авијације на Београд, тачније на Батајницу. То је био почетак бомбардовања које је трајало 78 дана. У XX веку, ово је било четврто бомбардовање Београда, које је нанело изузетно много штете, као и претходни.

Године 2006. државна заједница Србије и Црне Горе престаје да постоји. Србија напокон постаје самостална држава са Београдом као главним градом. Исте године, Београд је назван Градом Будућности Јужне Европе од стране „Фајненшл тајмса“ из Велике Британије.

Београд је проглашен градом - херојем 1974. године.