Франц Миклошич

(Franz Ritter von Mikloschitsch, 1813-1891)

Миклошич је представљао једног од најугледнијих словенских филолога XИX века који се истакао посебним проучавањем језика на Балканском полуострву. Докторирао је на Универзитету у Грацу на коме је једно време радио као професор философије. Постоје јасне назнаке да је у Грацу учио и класични и савремени грчки (из класичног је чак положио и неколико испита). Године 1838. се преселио у Беч и надуго затим докторирао право. Иако је имао докторате из две сасвим супротне дисциплине, своје истраживање највише је усмерио према проучавању словенских језика. Због тога се запослио у Царској библиотеци у Бечу где је радио од 1844. до 1862. године. Највероватније је да је у том периоду учио румунски језик. У лингвистици се појавио критичким издањем Упоредне граматике индоевропских језика аутора Франца Бопа, немачког индоевропеисте и етимолога. Овим делом је Миклошич утро пут ка дубљем и детаљнијем проучавању словенске филологије.

Након смрти Јернеја Копитара, постао је цензором за грчке, словенске и румунске књиге. Из Копитареве богате заоставштине приредио је посебну књигу од необјављених чланака и радова. За почасног члана новоформираног друштва Уједињена Словенијe изабран је 1848. године и прихватио се функције народно посланика у Горњем дому аустријског парламента. Држао је и Катедру за словенску филологију на Бечком универзитету од 1849. до 1886. године. Као представник културног покрета Словенаца био је један од учесника на књижевном договору Срба и Хрвата у Бечу 1850. године. Биран је у чланство Бечке академије, у којој је имао функцију секретара њеног историјског и философског одељења.

Његова дела нису бројна, али укључују по први пут проучавање влашког (румунског) језика, затим албанског те ромског језика. У оквиру славистичких студија посебну је пажњу поклонио савременом рукунском у коме је запазио велики број словенских речи. Ово му је послужило да објави рад под насловом Словенски елементи у румунском језику. Збирка ћириличних извора, Monumenta Serbica Spectantia Historiam Serbiae, Bisiae, Ragusii објављена је у Бечу 1855. године, и данас представља изузетно корисну хрестоматију босанских средњевековних извора. За словенску филологију су много важнија његова следећа дела:

- Упоредна граматика словенских језика (у 4 тома),

- Етимолошки речник словенских језика (који се и данас сматра незаобилазним као полазна основица за даља етимолошка истраживања),

- Старословенско - грчко - латински речник (упоредни речник прве такве врсте у оквирима словенске филологије).

Његова свесрдна и темељна проучавања балканских језика омогућила су му да први запази и покуша да протумачи постојање заједничких одлика у тим језицима. Он је био први који је те све одлике описао, класификовао и назвао балканизмима. Закључке је извео ослањајући се првенствено на влашки (румунски), а сва та запажања и данас вреде, чинећи тако основни темељ на коме почива балканска лингвистика. Многи словенски филолози били су његови ученици и следбеници, међу њима су се посебно истакли Ђуро Даничић и Ватрослав Јагић.