Софија

Софија је главни и највећи град Бугарске и налази се у Софијској котлини у басену реке Искар, на надморској висини од 540m. Основана пре седам хиљада година, Софија је други најстарији град у Европи. Кроз историју је имала неколико имена, а остаци старих градова се и данас могу видети. Она је важна раскрсница Балканског полуострва, где се сусрећу стратешки путеви из Европе за Оријент. Овде су се Балтик и Средоземље, као и области Црног и Јадранског мора, срели још у стара времена.

Софијска котлина или Софијско поље је пространа плодна котлина у западној Бугарској и налази се између планина Балкана на северу и Родопских на југу, на надморској висини око 550m и површини преко 500km². Њено главно насеље јесте управо престоница Софија, а захваљујући реци Искар и њеним многобројним притокама, лако се наводњава. Ово је једина европска престоница која се налази у подножју планине које достиже 2290m надморске висине и где се раздаљина од центра до модерних ски стаза прелази за 20 мин вожње.

Национални парк Витоша у непосредној близини познат је по огромној разноликости биљака, јединственим рекама камења (морена), прелепом водопаду Бојана, неколико брвнара и хотела, ски-стазама, жичарама итд. У њему постоје два резервата - Бистришко Браниште, резерват биосфере UNESCO-а, и Торфено Браниште, природни резерват тресета, као и мноштво других, природних локалитета.

Још од древних времена, Софија је била позната као спа центар, захваљујући томе што има осам лековитих термалних и минералних извора, приказаних на цртежима њених становника и освајача кроз векове. Град је познат по својој врелој минералној води, чија температура варира од 21ºC до 42ºC, која извире са високо терапеутским својствима и исцељујућим моћима. Центар модерног града обилује овим водама.

Главни град Бугарске је носи име по познатом храму. Његова богата историја је осветљена светињом и симболизмом имена које је добио по Богињи мудрости. Територија данашњег милионског града већ у неолитском периоду је била насељена примитивним заједницама. Археолози и даље настављају да проналазе у њеној околини оруђе и алате направљене у каменом, гвозденом и бронзаном добу.

Њен антички назив је био Сердика и то као централног насеља древног трачког племена познатог као Серди. Хуни су је заузели 447. године, а почетком IX века долазе Бугари и под истим именом постаје део њихове државе. Ускоро је препозната као један од најважнијих феудалних градова, преузимајући словенско име Средец, како ће се називати све до XIV века, када ће добити име Софија.

Под османлијском влашћу била у периоду од 1382. до 1877. године, а њен пад праћен је обнављањем после ослобођења 1879. године. Тада је Софија изабрана за главни град Бугарске на првом окупљању Националне Уставотворне Скупштине. Након тога, у периоду од 1881. до 1882. године уследио је оштар и директан период обнављања.

Црква Свете Софије датира из IV века и представља најстарији споменик из раног хришћанског доба на Балканском полуострву. Саграђена је у време владавине византијског цара Јустинијана (527-565). Ова црква је прво икад обновљено археолошко место од значаја у Софији. Она је коначно поново изграђена 1998-2001. године.

Ротунда Светог Ђорђа је најочуванија стара зграда у Софији из IV века. Она представља леп пример византијске цркве са куполом типа крста у квадрату. Око цркве се могу видети старинске грађевине и улица, средњовековна кућа из VII - IX века, темељи зида тврђаве итд.

Универзитет „Свети Климент Охридски“ у Софији је прва високообразовна установа у Бугарској (основана 1888. године). Са обе стране главног улаза, налазе се скуптуре Браће Георгијева подигнуте у знак сећања на њихову донацију места и ресурса како би се изградио Универзитет.

Здање Народног позоришта „Иван Вазов“ јесте једно од најлеших грађевина у Софији (настало 1907. године). Ово је најстарије позориште у Бугарској, изграђено после Ослобођења Бугарске 1878. године. Ово позориште је наследник драмске компаније „Суза и смех“, која се од 1904. године назива Бугарско популарно позориште.

Током тоталитаристичког режима (09. септембар 1944. - 10. новембра 1989. године), Софија је постала велики национални економски, академски и културни центар. Из њених година социјалистичког раста, престоница је ипак наследила велике проблеме, који су у садашњем тренутку приоритет демократски изабраног Савета Софије.

Године 1992., у част прославе Свете Великомученице Софије, Влада је изабрала 17. септембар као Дан града Софије. Застава града је освећена истог дана.